Podelite i vi vaše slike, podatke i porodično sećanje! Javite se!

Тривко Буришевић

Тривко Буришевић, Жижин отац, пореклом је био из Васојевића. Имао је седам синова и Жижу, једину кћер.

Живео је у Ровцима, село Веље Дубоко, Колашин, у раздобљу од 1680. до 1733. год. када се због сукоба са Турцима иселио.

Тривко Буришевић је био јунак и ратник. Опеван је и у народној песми.

---------

Пронашли смо две песме о Тривку, које говоре о истом догађају.

Прва песма се зове ”Колашинци”, а забележио је Сима Милутиновић Сарајлија, и објавио у књизи ”Певаније црногорско и херцеговачко”. Прочитајте песму овде.

Друга песма је "Трипко Гуриш и Бећир-Ага", а извор је Драгутин Вуковић, књига ”Гласови јуначке прошлости”, Колашин 1973. године. Прочитајте песму овде.

Оно што свакако знамо на основу знатно ранијег Ровачког предања је да је Трипко Буришевић, тј. Гуриш, живео у датом раздобљу у Вељем Дубоком, да је био ратник и јунак, да је имао седам синова и кћер, и да је после једног већег сукоба са Турцима био приморан да се са синовима и браћом исели из Роваца, претпоставља се прво Васојевиће, до коначног исељења у Србију.

Прича о Трипку Гуришу

ТРИПКО ГУРИШ ВОЈИНОВИЋ - прилог: Ранко Бубања

При крају 17. вијека, у Ровцима, у Вељем Дубоком живи кнез, чувени ратник и домаћин, Трипко Гуриш Војиновић (Кнежевић). Према бројним предањима турски крвопија, висок преко два метра, мршав, тамног тена, у раменима повијен, неустрашив, велики јунак, и по причању старих људи - памтиша, предак Вожда Карађорђа.

Кућа му се налазила у Солистици на избрешку поврх школе у Вељем Дубоком, гдје и данас постоје трагови темеља, јер на том мјесту до сада није подизана никаква зграда. Турци су се плашили Трипка јер их је нападао, убијао и стоку им плијенио; они су му и дали надимак Гуриш (тур. гüрио - рвање, гуресци - рвач). Имао је кћерку, синове и десетину унука. Држао је неколико слугу, чобана из Вељег Дубоког, Церовице и Ускока. Четовао је све до Колашина, Шавника и Никшића.

По казивању, на путу према манастиру Морача, Трипко Гуриш наиђе на турску засједу и падне им у руке. Везаног, Турци су га провели поред Манастира. Код једног су винограда застали да се одморе, и док су јели грозђе турски ага рече: - Дадните и томе крмку један грозд! Свезаних руку, Трипко Гуриш је уз грозд зубима гризао и коноп. Када се ослободио, хитро отме пушку од једног Турчина, пуца и убије другог који му је стао на пут куд је требало да бјежи, и срећно умакне. Неколико година касније, 1733, из Коласина се спреми 12 Турака на челу са буљубашом и капетаном Бећир-агом (по некима, Мурат-агом) Мусовићем, а можда и Ђурђевићем, и дођу у Морачу да од игумана Луке траже благо. У почетку на лијепо, па када није успјело, Бећир-ага нареди игуману да им преда Немањића благо, благо жупана Мирослава и Вукана, запријетивши да ће га убити; манастир су опљачкали, а неким фрескама су ножевима ископали очи, што се и сада познаје.

Видјевши да мучењем неће успјети, Бећир ага подвикну: - Куни Власки каурине! Игуман схвати да ће га Турци уморити, а манастир запалити, па се досјети и рече: - Турци, аге, нећу да вас кунем - изусти у мукама - за спас Манастира и свог живота рећи ћу гдје се крије Немањића благо. Склоњено је у камена Ровца; закопано је у лучевој ћелији, а чува га Трипко Гуриш, потомак кнеза Вукића који је Манастир и обновио.

- Идите и да Бог да коначили код Трипка Гуриша! - клели су калуђери. Увјерени да су од игумана Луке извукли оно сто су хтјели, Турци престану да га туку, спреме се, и са комордџијама се упуте у Веље Дубоко. После десет сати хода, навече, стигну на конак код Трипка Гуриша. Предање казује да их је дочекао с осмјехом вука и погледом хајдука; увео их је у кућу и питао каква их је срећа или несрећа довела. Бећир-ага објасни да их је игуман замолио да дођу и преузму манастирско благо; наредише му да за вечеру што прије закоље јалове овце и доведе невјесте и дјевојке на конак. Трипко схвати зашто их је игуман послао - обавијести их да му је стока у планини, да је синове већ послао да донесу "љутог пића", и да ће им за јело припремити оно што се у дому затекло - додаде да ће слуге брзо догнати овце и говеда, да могу да остану колико год желе, да се осјећају као код своје куће и да једва чека да им "преда" манастирско благо. Домаћица испече и принесе вратав хљеб и скоруп, а Трипко медовину. Гладни и уморни, Турци навале на пиће и врућу псеничну погачу. Несто од хљеба, несто од медовине "Турци падну главом без узглавља".

Добри домаћини Трипко и његови ваљатни синови и синовци одмах их размјестише на спавање, а затим их, онако пијане и ошамућене, почну сјећи сјекирама, њиховим нозевима и сабљама. Трипко уби Бећир-агу, а момци остале Турке. Један Турчин осјети погибију, устаде и побјеже преко села. Престрављен и мамуран, није погодио пут одакле су дошли, но пође уз врлетне и непроходне Дреноваче, бацајући успут оружје. Преко Лијешња је стигао у Колашин да обавијести како су се провели у Морачи и Ровцима. Предање додаје да су чобани послије годину дана нашли нож и опрему, коју је онај Турчин, пентрајући се уз Дреноваче изгубио. Знајући да му у селу Веље Дубоко нема опстанка, Трипко Гуриш ријеши да се исели. Брига о многочланој породици приморала га је да мијења мјесто боравка, крсну славу, име, презиме, а да заметне траг, укривао је и друга обиљежја која су га могла одати, па се стога изгубило и сјећање о њему и његовом јунаштву. Два му се сина населе у Драговољиће, у Жупу близу Никшића, а он с осталима пође у Куче, у Дољане, а онда у Врањ, у Клименте. У Жупи су браћа Петар и Марко убрзо дознали да су им колашински Турци на трагу - одмах су се склонили у Бјелопавлиће. Тамо су се кратко задржали; отуда у братству Бубања и постоји једно предање да су поријеклом из Бјелопавлића. Пут су наставили према Подгорици, јер се Трипко и остатак породице већ налазио у Кучима - на Златици и Дољанима. Бјежећи од освете, Гуриш се касније доселио у Васојевиће, у Лијеву Ријеку, а затим у Краље, али су га сталне борбе с Турцима отјерале даље, у данашње село Бубање, гдје је од једног његовог сина настало братство Бубања. По причању, Гуриш је и тамо неког убио због чега је и сам главом платио. Памти се да је Трипко Гуриш имао: Петронија-Петра, Марка, Јована (помињу се у епској пјесми), затим Антонија, Симона, Радака и Митра, такође и кћерку, хрому Живану-Жижу. Жиза није могла да бјежи из Вељег Дубоког; доцније су за њу долазила браћа из Жупе, али она љута није хтјела да пође тамо, већ се удала за неког ускока, ковача Илију, који се због крвне освете настанио у Вељем Дубоком, у селу Вишње. Од њих су Жижићи. Петар се скућио у Бубањама, Антоније у Црнчи-Гурешићи, а Маркова породица је пресла у ислам и данас су то Саботићи. Четворица су се одселили у Србију - и од једног је (Јована), како стари причају, Карађорђе. Предање даље каже да Трипко Гуриш потиче од војводе Војина из Вучитрна, а по неким, од оних Војиновића који су управљали Подрињем.