Тривко Буришевић - еп

Из књиге Драгутина Вуковића: Гласови јуначке прошлости
Колашин, 1973. стр. 31.

Трипко Гуриш и Бећир ага

(око 1734)

У бијелом Колашину граду,
усред љета, о Илину дану
отвори се од града капија
а изађе турска сератлија,
на ђогату сав у чистом злату
по имену ага Бећир – ага,
и са њиме двадесет Турака
колашинских ага и бегова,
на атима и на парипима
под штуцама и под миждрацима,
Хоће Турци да обиђу рају
на крајину у Морачу Доњу
и Манастир, лавру Немањића.
Да од раје и данак наплате,
упозоре на покорност рају
и на вјерност отоманском царству.
Да потраже манастирско благо
и остало што им буде драго.
Турци хладну Тару прегазише,
на Црквину равну изађоше,
а отоле низ Морачу Доњу
ка бијелој лаври Немањића.
Пред Манастир стигнули су Турци.
Када су се добро одморили,
манастирске ракије напили,
Турци зову игуман Гаврила,
да се јави аги Бећир – аги.
Бећир – ага рече Игуману:
‘Чуј ме, добро, црни калуђере,
донеси нам Немањића благо
и све ствари позлаћене златом!
Ако ли нам то донијет нећеш,
вјера моја тако ми помогла,
на муке ћеш испустити душу
па ти неће користити благо.
Но ћемо ти живот одузети
а Манастир до темеља сравнит.
Игуман се поче Аги клети:
да он блага никаквога нема,
но је благо нестануло давно,
манастир се са благом обнавља.
Расрди се ага Бећир – ага
па извади троструку канџију
с обје стране пуца од олова,
с њом удара и бије Гаврила:
‘Казуј море црни калуђере,
где си скрио Немањића благо?
Ако кажеш спасио си главу
и рушење сјајног Манастира.
Гаврило се поче клети криво:
да је благо у Веље Дубоко,
Тамо има лучева ћелија,
у ћелији смјештено је благо.
Има више сто педест љета
од када је Манастир обновљен
од Вукића кнеза са Лијешња.
Кнез остави преостало благо
на аманет његову потомству
да га чувају за потребе цркве.
Тек је прошло двадесет година
од када је Манастир прекривен,
игуман га прекри Михаило
и од тада не троши се благо.
Трипко Гуриш сада благо чува.
Па те молим ага Бећир ага,
ти покупи коморџије младе
с њима ајде у Веље Дубоко
те покупи Немањића благо.
Са Гуришем поступајте дивно
докле благо од њега узмете,
а послије како вам је драго.
Кад је Ага саслушао Гаврила
то је њему убједљиво било
па не може јутро ишчекати
да што прије у Дубоко крене.
Када свану и сунце ограну,
спремише се колашински Турци,
покупише коморџије младе
и узеше Косту циганина
да им путе и богазе каже.
Манастир су напустили Турци,
окренуше брду Јасенови,
на Лијешње изађоше равно
и стигоше у Веље Дубоко
на бијелу Гуришеву кулу.
Ту су Турци на конак панули,
но Гуриша дома не бијаше,
на Утлицу пошо је планину
да обиђе овце и чобане.
Напада се боје од Турака,
да му Турци не плијене овце.
На кулу је Гуришева љуба,
љубазно је дочекала Турке
у кућу их смјести да одморе
са јелом их послужи и пићем.
Пита љубу агу Бећир – ага:
где је Гуриш те га дома нема.
Гуришева објасни му љуба:
да је пошо горе у планину
да обиђе овце и чобане
па ће сина за њега послати
да што прије са планине дође.
Дијете је брзо пожурило,
на Утлицу кад стиже планину,
он Гуришу све како је каза.
Кад је Гуриш разумио сина,
скочи јунак на ноге лагане
те синове скупи и синовце
и рече им шта је и како је:
У Дубоко да су стигли Турци
од бијела Колашина града.
Пред њима је ага Бећир – ага
зло се неко велико припрема.
Потребно је предухитрит Турке:
‘Ја ћу поћи да напијем Турке
лакше ћемо пјане савладати,
ви дођите а не прилазитете
докле Турци не легну спавати’.
Па нареди својим синовима:
Петронију, Марку и Јовану
да се добро за напад припреме,
а остали да чувају овце.
‘Још узмите Паја и Новака
више нама не треба дружине’.
Отоле је Гуриш окренуо,
брзо стиже на своје дворове.
Гуриш Турке љубазно поздрави,
они њега боље дочекаше
па заједно пити наставише.
Турке служи Гуришева љуба,
свакоме се осмјехује редом,
да што боље понапиjе Турке.
Ага гледа Гуришеву љубу,
добро му се допада и свиђа.
Гуриш рече својој вјерној љуби
да припреми вечеру за Турке.
Донио је јагњећега меса,
и рече јој да не чују Турци,
да испече вратову погачу
да што боље ошамуте Турке.
Рече Трипку ага Бећир ага:
‘Ми смо јутрос из Мораче Доње,
у Манастир на конак смо били
код Гаврила, вашег игумана.
Игуман је тебе поздравио
да нам предаш манастирско благо
које чуваш толико година.
Тебе ћемо добро наградити
на услуге добре захвалити
и постати добри пријатељи’.
Гуриш нато аги одговара:
Срећно било ага Бећир – ага
за мене је добра олакшица,
да не чувам манастирско благо.
Сјутра ћемо припремити благо
па носите сређно вама било.
Сад можемо Турци наставити
да пијемо да се веселимо,
не до сјутра, него мјесец дана.
Кад Гуриша разумјеше Турци,
од радости пити наставише.
Жедни били па се понапили.
Поставише Турцима вечеру:
дебелога јагњећега меса
и погачу вратове пшенице.
Окренуше на весеље Турци.
Тада рече ага Бећир – ага:
‘Донесите гусле јаворове
и дајте их Кости циганину
нека пјева што је Аги драго.
Хоће Ага да весели друштво
и да ствара услов од севдаха’.
Коста узе гусле јаворове
и започе уз гусле пјевати:
‘Здраво да си ага Бећир – ага,
здраво да се у Колашин вратиш
и поћераш манастирско благо’.
Расрди се ага Бећир – ага
па довикну Кости Циганину,
удари га троструком канџијом,
на очи му сузе натјерао.
‘Пјевај пјесму каурско копиле,
здраво да си ага Бећир – ага,
манастирско покупио благо
и љубио Гуришеву љубу,
та је пјесма моме срцу драга’.
Почеше се опијати Турци
од жежене шљивове ракије
и погаче вратове пшенице.
Турци многи пјани попадаше,
још се држи ага Бећир – ага
и нагони Косту Циганина
да му пјесму настави пјевати.
Коста узе гусле јаворове
не шће пјесму коју ага тражи,
него поче Бећир – агу клети:
‘Жив не био ага Бећир – ага
не враћо се Колашину граду,
нит добио Немањића благо,
нит љубио Гуришеву љубу,
но ти пукла црна погибија
као што ће ноћас акобогда’.
Наљути се ага Бећир – ага,
трже сабљу да Косту убије.
Трипко Гуриш агу уфатио
истрже му сабљу оковану
са њом Аги посјекао је главу.
То пијане не уплаши Турке.
У то доба Трипку помоћ дође,
улеђеше момчад Гуришића
и на Турке јуриш учињеше
те Турцима посјекоше главе.
Када Гуриш све посјече Турке,
стаде мислит шта ће и како ће
у Дубоко не смије остати
од Турака старијех крвника
већ отсели своју породицу
у нахију, у Васојевиће.