Јован Жижић
Милошевићи, 1874 - Пљевља, 1941
Илија - Мијат - Милић - Пурен - Божо - Јован
Јован Божов Жижић, био је командант
Дробњачко-ускочке бригаде, која је својим јунаштвом и захваљујући
вјештом командовању у чувеној Мојковачкој бици задивила све.
Црногорску војску под командом сердара Јанка Вукотића и Петра
Мартиновића чиниле су Прва санџаџка дивизија састављене од Колашинске,
Ускочко-дробњачке и Бијело пољске бригаде, са два батаљона регрута.
Јована су ухватили Италијани и 1941. године га стријељали као великог родољуба,
заједно са старијим сином Миланом у Пљевљима. По битци на Крнову где су италијанске
снаге доживеле значајне губитке, потпуковник Јован Жижић и његов старији син
Милан су кренули на преговоре. Јован, тада већ умировљеник од скоро
седамдесет година, је предосећао опасност. Није желео да му син иде на
преговоре, и на крају пристао под условом да и он сам иде на њих. У
питању је била превара од стране Италијана. Јован и Милан су затворени и
стрељани су у Пљевљима у јесен 1941. године, заједно са четворицом
Жижића, Бошком, Новицом, Љубисавом и Радомиром.
Песма - Смрт Јована Жижића
Јованов млађи син, Вељко Жижић,
Био је један од покретача устанка против окупатора у Црној Гори 1941. године, у
дурмиторском крају. Током Другог светског рата Вељко Жижић је био командант Шесте
црногорске ударне бригаде која је ослободила Никшић дана 18.09.1944. године. После рата
постао врховни војни тужилац ЈНА. Касније дуго година заточен на Голом отоку, због
одбијања да суди по намештеним судским поступцима бившим ратницима и саборцима током
Коминтерне.
Мојковачка битка
За затварање најосјетљивије тачке на цијелом фронту - мојковачке капије, Сердар Јанко Вукотић је поставио Прву санџачку бригаду којом је командовао бригадир Петар Мартиновић. Прилазе Мојковцу бранили су: Колашинска бригада, бригадира Милоша Меденице; Бјелопољска бригада, капетана Грујице Грдинића и Дробњачко-ускочка бригада командира Јована Жижића, затим Извиђачки одред, капетана Крста Поповића, Први и Трећи регрутски батаљон, капетана Марка Самарџића и поручника Пера Ђурашковића и артиљерија, мајора Мила Ђукановића.
Командант Прве санџачке дивизије бригадир Петар Мартиновић је издао заповијест својим јединицама за напад, која се, углавном, састојала у сљедећем: Ускочки батаљон поручника Љубомира Алексића, из Дробњачко-ускочке бригаде, командијера Јована Жижића, има задатак да од села Раките нападне узводно, десном страном Лепешнице у лијеви бок и позадину непријатеља, који се налази на Бојној Њиви и Улошевини и тиме олакша напад Колашинској бригади, која ће нападати са фронта. Батаљон извршава задатак под непосредном командом команданта дивизије, а по наређењу које ће бити достављено по изласку батаљона на борбени положај.
Борба Ускочког батаљона, није ништа друго него један низ крвавих јуриша и противјуриша" - пише Љубомир Алексић, тадашњи командант батаљона, у својим сјећањима - и наставља: "Сви смо у покрету, и ми и непријатељ, снијег је двометарски, нападао је ноћу и стално пада. Мећава га развијава и прави велике намете и сметове... Бојиште, ври, кључа - непријатељ напада, наши не узмичу. Артиљерија безобзирно туче по нама: гранате рију, експлодирају, дижу у вис храбре Ускоке, комадају их у ваздуху. Настаје општа кланица - падају мртве главе, рањених је много. Пружа се помоћ и превијају ране онима којима још има спаса, а мртве снијег затрпава".
Упркос томе што су елитне јединице аустроугарске војске биле три до четири пута бројније, Ускоци су, у току читавог дана, у борби дјеловали снажније и организованије. При крају дана командант батаљона је био принуђен да у борбу уведе и посљедњу батаљонску резерву, јер је батаљон имао много жртава. Десно, на Развршју бори се Колашински батаљон. Поручник Алексић наређује деснокрилној чети да ухвати везу са Колашинцима и ускоро су се нашли једни поред других - Колашинци и Ускоци. Командант Колашинског батаљона Новеља Мијић храбри своје војнике: "Држи те се, Колашинци! Ускоци су поред вас, они неће попустити док иједног од њих траје". Кренули су заједно на непријатеља - Колашинци и Ускоци, јуришали су и одбијали јурише, а "снијег је црвенио и копнио док се из њега пушила крв мртвих и рањених јунака" - записао је хроничар.
Ускоци су одолијевали нападу непријатеља у току читавог дана, везујући за себе читаву бригаду генерала Шварца. Ноћ је прекинула борбу. Остатак батаљона се прикупио на Пржиште. Губици су били велики. Од 400 војника - 70 је остало на бојишту, а њих 68 је рањено. Сваки други официр је био рањен - у борбама прса у прса. Укупно је трећина батаљона избачена из строја. Међу погинулима је капетан и барјактар са Вучјег дола Јоко Полексић, барјактар Раде Гиљан и официр Радојица Жижић, а рањени су барјактар Јован Кршикапа и командири 1. и 2. чете - официри Коста Алексић и Милисав Церовић.
Ускочки батаљон је, храброшћу којој тешко да има премца, својом борбом, на Божић 7. јануара, олакшао Колашинској бригади удар на Бојну Њиву. Тиме је у потпуности извршио свој задатак.
Извори:
Црногорски Термопили, сајт Монтенегрина
Песме о Мојковачкој битци (цела књига):
Хаџи Радован Бећировић Требјешки: Стабљике Српства - Епске песме
