Породица Жижић

Трипко Гуриш - прадеда Карађорђев

У XVIII вијеку, особито у његовој другој половини, била су јака исељавања из брдовитих предјела Црне Горе и источне Херцеговине, и то нарочито у Шумадију, која је обиловала плодном и необрађеном земљом. Исељавања из Зете и црногорских брда текла су већином преко Лијеве Ријеке у Полимље, а одатле преко Пештера, Голије и Јавора у Шумадију.

О Карађорђевом поријеклу постоје углавном три мишљења: неки тврде да његови преци потичу из Васојевића, други - да потичу из Климената (Малесија), а трећи тврде да су пореклом из Зете.

У Васојевићима се увријежило мишљење да отуда потичу преци Карађорђеви, али без стварног основа. У Васојевићима не знају чак ни од којега су братства преци Карађорђеви.

Друго тврђење, по коме преци Карађорђеви потичу из Климената. О томе говоре први писани извори на француском језику које је објавио српски историчар и дипломата Михаило Гавриловић. Нпр. рапорт барона Меријажа: "Главни командант Срба је један грубијан, али здрава разума и такве енергије каква је потребна једном вођи странке у Турској. Његова породица је из Климената... горње Црне Горе, чија су племена донекле под његовим утицајем".

Треће мишљење је да Карађорђеви преци потичу из Зете, села Врањ код Скадарског језера. Марко Миљанов каже да је чуо предање да је Карађорђе родом из Врања. Предање се сачувало нарочито код Куча и Подгоричана, и каже да су преци Карађорђеви некада живјели у Дољанима код Подгорице, од којих неки пређу у Врањ, село у Зети. Историчар Ристо Ковијанић каже да се зна да је Карађорђе родом из Зете, али се не зна из којега мјеста.

Двије наведене тврдње: прва, да Карађорђеви преци потичу из Климента или Гусиња (горња Црна Гора, како стоји у француским изворима), и друга, да Карађорђеви преци потичу из Зете, не противрече једна другој; напротив, оне се допуњују. Клименти из "горње Црне Горе", који су се граничили са Кучима и Васојевићима, спуштали су се зими из својих планинских насеља са стадима у равничарске предјеле око Скадарског језера, Хумског блата и Зетског поља, а у прољеће се враћали у своја села, јер им је главно занимање било сточарство.

Остаје питање братства од којега потиче Карађорђе. Радосав Вешовић наводи предање да Карађорђе потиче од васојевићких старосједилаца Србљака. Међутим, то мало братство Гурешићи, за које Вешовић и Дашић кажу да потиче од васојевићких старосједилаца Србљака, ти Гурешићи нијесу из Васојевића него из Бихора, и нијесу Србљаци него Зећани, одакле се њихов предак Трипко Гуреш доселио преко Васојевића у Бихор, село Црнча (Лозна) у бјелопољском крају. То тврде Гурешићи из Црнче, потомци Трипка Гуреша, који се, по њиховом казивању, доселио из села Врањ у првој половини XVIII вијека, најприје на Златицу и Дољане код Подгорице, одатле у Лијеву Ријеку, а из Лијеве Ријеке у село Црнчу, у Бихору. Синови Трипкови били су Антоније, Петроније и Маријан. Син Петронијев Јован, тврде њихови потомци, убио је у свађи неког муслимана па побјегао преко Пештера у Србију, од којега је Петар, отац Карађорђев.

О овоме Трипку Гурешу постоји прича и пјесма у Ровцима (Ровчани кажу Гуриш), коју је објавио С. М. Сарајлија у Пјеванији црногорској и херцеговачкој, гдје је он неко вријеме живио па, побивши неке колашинске харачлије, побјегао у Васојевиће. Ровчани показују мјесто у селу Веље Дубоко гдје је тај Трипко Гуриш живио, али га не вежу ни за једно ровачко братство, него да се однекуд доселио, живио неко вријеме у Ровцима, а затим се, послије убиства харачлија, одселио у Васојевиће, кажу Ровчани.

Овим би, по нашем дубоком увјерењу, било коначно скинуто питање Карађорђевог поријека.

Цео чланак прочитај овде

Хроника села Лијешња у Ровцима
Милета Р. Јанковић, 1973. година
Титоград Сопствено издање
СТРАНА 71/76

Блиски рођак и комшија братства Вуковића, био је велики јунак и турски крвопија Трипко Гуриш, који је такодје живио у Веље Дубоко. По причању старих људи - памтиша, био је предак Вожда Карађорђа. Кућа му се налазила на избрешку поврх данашње школе у Веље Дубоко, гдје су и данас видљиве рушевине - зидине његове куће.

Негдје почетком 18. вијека (види мој чланак "Предак Карађорђев", објављен у листу Победа од 24. децембра 1971. године) спреми се двадесет колашинских Турака, на челу са Мурат Агом и дођу у Манастир Морачу да потраже манастирско благо. Турци су од игумана Стефана захтијевали да им каже гдје се налази то благо, запријетивши му смрћу и рушењем манастира. Пошто Игуман није проговорио, Турци га почеше бити и мучити. Кад је видио да узалуд трага за благом, Мурат ага поче још јаче ударати игумана говоречи: "Куни Влашки каурине". Игуман видјећи да ће га Турци убити и запалити манастир, досјети се и рече: "Аге Турци, за спас манастира и мог живота рећи ћу вам гдје се налази манастирско благо. Немањића благо је склоњено и чува се у Веље Дубоко гдје се налази и лучева ћелија у којој је благо закопано. Њега чува Трипко Гуриш, потомак кнеза Вукића Вучетића, који је манастир обновио и преостало благо склонио на чување". Ово је за Турке било убједљиво, спреме се и пођу са коморџијама у Веље Дубоко и навече стигну на конак код Трипка Гуриша. Гуриш је Турцима "пожелио" добродошлицу са осмјехом и хајдучким погледом и смјестио их у кућу да се одморе. Турци су били добро уморни и гладни, па су захтијевали од домаћина да што прије постави несто за јело и пиће. Гуриш нареди женама да испеку хлебове од брашна вратаве пшенице, а затим донесе јело и пиће и постави пред Турке. Трипко је тада обавијестио Турке да је послао слуге на планину да доћерају јалових оваца и говеди, да могу код њега остати колико год желе и да се осјећају као код своје куће. Гладни и уморни, Турци се рескомоте и навале на пиће и јело, а касније на врућу погачу од вратаве пшенице. Ускоро почеше један по један да радају пијани и ошамућени. Трипко са синовима, који су били вриједни момци, размјести Турке на спавање и одмор а затим узму од Турака оружје и њиховим ножевима и сабљама почну их сјећи онако пијане и ошамућене. Кад су били при крају посла, један од Турака осјети погибију, устане и побјегне преко села. Бјежећи изашао је уз врлетне стијене зване Дреноваче и стигао у Колашин да обавијести како су се провели у Морачу и Ровцима. Послије година дана, чобани су у Дреновачама нашли нож и другу опрему коју је овај Турчин, пентрајући се уз Дреноваче изгубио.

Бојећи се Турске освете, Трипко Гуриш је са својом породицом потоварио све своје ствари и пође од мјеста до мјеста, кријући своје поријекло и мјесто ранијег боравка. Промијенио је крсну славу, име и презиме и тако укријевао сваки траг који би га могао открити. Настани се у данашњим Васојевићима у Лијевој Ријеци. По причању, Гуриш је и тамо некога убио, због чега је и сам главом платио. Послије његове смрти, синови му се разиђоше и настанише у Бихор а одатле један пређе у Србију, од кога је, како стари причају, Карађорђе.

Познато је да је Трипко Гуриш имао шест синова и једну кћер. Синови су се звали Антоније, Марко, Петроније, Јован, Петар и Симеун. Кћер Мара била је хрома и није могла са њима поћи из Вељег Дубокога, па се удала за неког Ускока ковача, који је живио у село Вишње од којих су Жижићи.

(Ровчани су му дали презиме Жижић по ватри од ћумура који је употребљаван за гријање гвожђа - жељеза у ковачници. Међутим, Андрија Лубурић у својој књизи "Племе Дробњаци" каже да му се жена звала Жижа па се по њој прозвао Жижић. Касније су Жижићи због неких трзавица и неслагања, које је настало извеђу Жижића и Ровчана, преселили у данашњу Жупу код Никшића а касније у Бијелу, у село Милошевиће код Шавника.)