Породица Жижић

Путем епских песама су Срби и Црногорци бележили и памтили догађаје и препричавали их следећим нараштајима. У песми Чардак Алексића, Његош описује историјски догађај о походу Турака на Струг Жижића и Кара Малинско Алексића, недуго после смакнућа Смаил-Аге Ченгића. Његош, и писац и историчар, бележи овај догађај у облику у коме он носи у себи и садржај (битку) и клицу општег народног осећаја о борби са Турцима (еп као облик), опис времена, као и опис човека и племена (описи Ускока).

Љуто цвили Ченгићу Дед-ага
уз кољено мостарског везира:
"Хај, помагај, драги господаре,
од Ускоках, турскијех крвниках;
они су нам очи извадили,
они баба посјекоше мога,
око њега седамдесет агах,
све јунака и господичића
од све Босне и Херцеговине.
Бољи бјеше Ченгић Смаил-ага
са његово триста тевабијах
но тридесет на Босну градовах
са њихових тридест капетанах.
Кад погибе Ченгић на Млетичку,
сву су турску земљу заплакали,
заплакали, у црно завили, -
и те смо им јаде опростили.
Турковати не дају Турцима
ни по раји купити верђије,
с'јеку Турке на свакоју страну,
баш од Лима до мора сланога.
И те смо им јаде опростили,
ал' им јаде опростит не могу:
направише од боја чардаке,
а чардаке на земљу цареву,
без питања цара и везира,
без тапије ефенди-кадије,
Дамјановић на Кара-Малинско,
Жижић Вуле Стругу зенђиломе,
около њих шездесет Ускоках;
у чардаке џебехану ране,
на чардаке суше турске главе.
Те им јаде опростити нећу,
већ ми подај ситну бурунтију
да окупим силовиту војску
да ударим на села ускочка.
А дајем ти турску вјеру тврду:
хоћу села попалити њина,
хоћу робље поробити њино,
насјећи се глава од Ускоках;
што претече испод сабље моје -
то ћу шћерат у Морачу тврду,
ни ће ваљат тамо ни овамо."
Тада скочи мостарски везире,
те пољуби Ченгића Дед-агу:
"Бе, аферим, пиле од сокола!
Ево теби ситна бурунтија,
купи војске колико ти драго,
а ево ти хазна и џебана,
носи, сине, колико ти драго."
Ченгић љуби у руку везира
и прими му хазну и џебану,
из руках му бурунтију прими,
па појаха витку бедевију,
оћера је Гацку широкоме.
Сједе ага на бијелу кулу,
па шарене књиге растурио.
Прву посла Пјевљу питомоме,
а на име Бунгур Сали-аги:
"Побратиме Бунгур Сали-ага,
како примиш књигу шаровиту,
устај брже на ноге лагане,
те покупи Фочу и Таслицу
и крвава града Колашина,
хајде војском преко Колашина,
окрени је равном Сињавином
те удари на Сировац тврди.
У суботу која прва дође
ја ћу мојом војском ударити,
ударити на Кара-Малинско,
ударити Стругу зенђиломе,
полазићу кавурске чардаке,
полазићу кавурске газије.
Па отолен да се састанемо,
да кавурско робље доведемо
да кавурске главе окупимо
у Дробњаке на широке луке
код бијеле куле Церовића,
ђе су наша разбојишта стара."
Ону посла, другу накитио,
шаље књигу Стоцу на Брегави
аџи-Шеху, турском књижевнику:
"О аџијо, крвава газијо,
устај брже на ноге јуначке,
а појаши вранца од мејдана;
од оружја ништа не узимај
до о коњу топузину тешку,
у зобницу књиге и инжиле,
да нам учиш језам и трећате,
без шта Турци умријет не могу
ни кавура добит на мејдану.
Покупи ми Стоца и Требиње,
Корјенића и равну Рудину;
успут узми крваве Никшиће,
а никшићке крваве газије,
е нам без њих тамо пута није.
Хајде, аџо, с војском на Крново,
ама немој, аџо, одоцнити,
у суботу мислим ударити
на Ускоке, на наше крвнике."
Како ага књиге растурио,
али ни он не сједи залуду,
већ појаха витку бедевију,
па од Гацка војску сакупио,
а од Гацка и Корита жупна,
па окрену низ Дугу широку,
докле дође на Крново равно.
Када дође на Крново равно,
ал' је аџо први доходио
и за њиме војске три хиљаде,
све хатлије љуте сератлије.
За Дед-агом до двије хиљаде,
све хатлије љуте сератлије.
Ту ми Турци коње одјахаше,
те уморне коње изводаше,
па коњима зопцу устакоше,
а Турци се рахат учинише:
на ледину ноге прекрстише,
на ледину кафу припекоше
и бојничке луле запалише.
Пију Турци кафу и ракију;
докле ноћи испред зоре било,
аџи-Шех се на вранца припео,
па поручи језам и трећате.
Тад сва војска на ноге скочила,
сератлије коње појахаше,
калаузи војсци најавише,
окрену се на Ускоке војска;
тајно иде, не чује се војска,
јер се боје чете од Ускоках,
да не даде хабер Ускоцима.
Ал' Турцима лоша срећа била:
из војске им момче искочило,
и то бјеше родом Црногорац,
те потрча на Кара-Малинско
и учини хабер Ускоцима.
Ускоци се љуто узмучише,
Ускоци се мрко погледаше,
нико ништа не зна говорити:
зло је гинут, а горе бјежати!
Рече соко Сава Лаковићу:
"Бјеж'те, жене, и ђецу водите
и велика мала оћерајте,
ћерајте га у Морачи тврдој,
а ми ћемо остат у чардаке.
Ако овде листом изгинемо,
мал харчите, ђецу подижите,
да се ђеца бију са Турцима;
ако буду ускочки синови,
Ускоке ће светит од Тураках."
Све утече у Морачу тврду,
само оста шеснаест пушаках,
међу њима Ружа Лаковића,
у чардаку на Кара-Малинско.
Дају хабер Стругу зенђиломе.
Кад Стружани хабер разумјеше,
рече попе Требјешанин Мићо:
"Не одвајам мала од чардака;
кад ми Турци посијеку главу,
нека гоне мала великога,
нек нам'јене за попову душу."
Докле сину зора од истока,
од Бијеле халакнуше Турци.
Ћуте јадни у чардак хајдуци;
у чардак су ватру угасили,
пред очима пушке заратили,
хоће ближе да напуште Турке.
Плаховито Турци ударише,
а на чардак огањ оборише,
од чардака цјепанице скачу.
Ћуте јадни у чардак хајдуци;
у чардак су ватру угасили,
пред очима пушке заратили,
хоће ближе да напуште Турке.
Ема Турци боље кидисаше,
навукоше сламу и сијено
да запале Миркова чардака.
Ускоци су крвави јунаци,
те преблизу напуштише Турке,
готово им чардак запалише;
гори ватра уз дирек чардака,
него чардак прифатит не хоће:
силни вјетар од истока дуну,
плам савија по земљици црној,
а дим гони у очи Турцима.
Тад пукоше шеснаест пушаках,
а фриснуше шеснаест јунаках;
поваљаше око себе Турке,
попадаше с коња сератлије;
натраг клети узбјегоше Турци,
повукоше мртве и рањене.
Ал' да видиш Ченгића Дед-агу:
у руку је сабљу извадио,
а нагони витку бедевију,
сабљом бије сератлије Турке,
нагони их Миркову чардаку.
Зорни Турци боље кидисаше,
повукоше на кола колибе,
повукоше сламу и сијено
да запале крвава чардака.
Ал' не дају шеснаест Ускоках,
бију Турке около чардака;
натраг клети узмакоше Турци,
вуку собом мртве и рањене.
Бога ми се препадоше Турци.
Пјева Вилић Лека у чардаку,
припијева ускочке вукове:
"Хај, ђе си ми, Шундо Бајагићу
и Јакове Потураковићу,
губало вас хајдучко млијеко!
Што се кадгођ дома не нађете,
но све с четом у Херцеговину,
те прежите друме и путове,
из бусије сијечете Турке?
Хвалите се по српској крајини
колико сте посјекли Тураках,
а вас нема овде на невољи
да се данас главах нас'јечете
на мејдану на Кара-Малинско."
Из чардака добар јунак виче,
а на име Тодоровић Драго;
он дозива у турску ордију,
а на име Ченгића Дед-агу:
"О, Дед-аго, једна потурице,
што нагониш Турке на чардаку?
Но ако ти була није курва,
испани ми на мејдан јуначки,
на мејдану на Кара-Малинско,
да с' на остра гвожђа обидемо
ђе гледају Турци и хајдуци,
ал' ти драго пјеше на опанке
ал' на твоју витку бедевију."
Чује ага, чут се не чињаше,
но помамни Турци кидисаше,
на чардака просипљу плотуне,
од чардака цјепанице скачу.
Не дају се шеснаест Ускоках,
но ваљају око себе Турке.
Нуто грдне муке на Ускоке:
нестаде им праха и олова,
но се вуци мрко погледују,
за остра се гвожђа прифатају,
да излете у турску ордију,
да погину на мејдан јуначки,
да не горе живи у чардаку.
Него пуче пушка из чардака,
Стреличина везена шишана,
годи Јаков Ченгића Дед-агу.
Момче лудо, невјешто шишани,
препаде се да га не надметне,
те је агу ниско потхватио:
саломи му од седла јабуку,
поквари му пушке у појасу,
ал' му пуста т'јело не дохвати, -
паде ага с витке бедевије.
Тада клети узбјегоше Турци,
оставише агу под кобилом,
а загна се Бећир капетане
да уграби агу рањенога,
но га годи Шућур из чардака,
грдном га је раном саставио;
бјежи рањен Бећир у дружину.
Но бог уби Канкараша Драга
(то је аги прва тевабија)
те на агу загон учинио,
прими агу у седло кобили
и побјеже с њиме у дружини;
на њ не пуче пушке из чардака.
Одбише се Турци од чардака,
од чардака на Кара-Малинско,
па ми онда зорно ударише
на чардаку под Стругом Жижића,
на чардака осуше плотуне,
од чардака цјепанице скачу.
Ал' се бране дванаест јунаках,
не дају се примаћи чардаку,
него бију око себе Турке.
Пјева попе у чардаку Мићо,
припијева Бегана сердара
и делију Вујачић Стефана:
"Лопушина, ускочки сердаре,
што си ми се јутрос задоцнио?
Нијеси се тако научио!
Ти делијо, Вујачићу Стефо,
камо теби зекаљ од мејдана,
те се хвалиш међу Ускоцима
да ћеш коња угнат у ордију?
Ево Турци, а ево мејдана,
покажи се на твога зекаља."
У ријечи у којој бијаше
ето сердар уз Дугу Пољану,
според њега Стефан на зекаљу,
а за њима десетак момчади.
У Турке је сердар ударио,
а кликује биране јунаке
од Ускоках и двије Мораче:
според њега Стефо на зекаљу,
угна зека у турску ордију,
те разгоне око Струга Турке.
Но плотуни турски загрмјеше;
тако њима бог и срећа даде
те од ватре турске остадоше,
но погибе зекаљ под Стефаном;
од њега је Стефан одскочио.
Од чардака побјегоше Турци,
а искочи попе из чардака
с голим ножем у бијеле руке.
У сломјене Турке угазио;
не шће сјећи из реда војнике,
јер се боји да се не огреши,
да хришћанску не посјече главу,
него виче што му грло даје:
"Ко се крстом прекрсти часнијем,
он од мене погинути неће."
Крсте му се Турци и хришћани,
ал' се један не зна прекрстити:
њему попе посијече главу.
Грдно Турци бјежати нагнуше,
а ћера их Бегане сердаре,
с друге стране попе од Ускоках, -
догнаше их на Кара-Малинско.
Тад искочи шеснаест јунаках
из чардака на Кара-Малинско,
разагнаше Турке уз планину.
Кликују се крвави јунаци,
но се бране у полому Турци.
Запуцаше пушке од Тураках,
те убише брата сердарева
и ранише Стрелицу Јакова.
Дође сердар до брата мртвога,
на њега се не шће окренути,
но у Турке јуриш учинио,
добру турску посијече главу,
те му братске ране пребољеше.
Ал' да видиш два сива сокола -
Лаковића, јединца у мајке,
и дијете Алексић Милоша:
у поћеру ходит не шћедоше,
него иду у претијец војсци;
у планини Турке претекоше.
Ко се крсти крстом хришћанскијем,
узимљу му свијетло оружје;
ко се крстом не шће прекрстити,
њега гађу пушком од образа,
а сијеку ножем од појаса.
А што ћу ти дуљит лакрдију?
Но морачки четрдест ускоках
од Тураках јаде порадише:
дванаест им главах посјекоше,
а сувише мртви и рањени,
које Турци собом одвукоше;
педесет их жива похваташе,
који им се крстом прекрстише,
те свијема оружје узеше,
без оружја дома отправише,
нека памте ђе су доходили.
Није чудо, драги побратиме,
јер Ускоци посјекоше Турке,
јер Ускоци узеше оружје;
тако су се вазда научили.
Но је чудо од те женске главе
што учини Ружа Лаковића:
у поћеру пошла за Турцима,
те с двојице скинула оружје.
То је теже свој турској крајини
но њихове посјечене главе!