Породица Жижић

Пасови: Илија - Радивоје - Вуле - Павић - Милош - Вељко - Ранко

Ранко Жижић је био цењен и успешан привредник, зачетник новог таласа предузетништва у Србији. Био је председник Удружења мале привреде при Привредној комори Београда и потпредседник удружења мале привреде у Привредној комори Србије. Добитник је годишње Мајске награде Привредне коморе Београда.

Ранко је потомак Вулета, јунака опеваног од Његоша. Вулетов син Павић Жижић је за погубљење зулумћара Синана Свирале добио од Књаза Данила 12 рала оранице и 12 рала косанице у Пољима крај Мојковца, због чега се и одселио из Струга у Мојковац. Павићеви синови Милош и Којадин су основали своје породице у Мојковцу и Бијелом Пољу и сви Жижићи у том крају потичу од њих. Милошев син Вељко је имао три сина: Ранка, Рајка и Милоша и две кћери: Ранку и Раду. Вељко је рано умро оставивши удовицу Даницу (рођену Томовић) да сама одгаја петоро мале деце. Послератна невоља и немаштина су тиме додатно увећани, а голобрадог Ранка то је учинило одговорнијим да се жртвује и помогне.

Као одличан ђак Ранко је учио средњу школу у Подгорици, факултет у Сарајеву и Београду, где је димпломирао у првој генерацији ФОН-а. Током факултета, средином септембра 1969. године основао je самостално предузеће за специјализоване послове у грађевинарству, за хидро, термо изолацију и израду подова (тзв. занатска радња). По факултету, у грађевинском предузећу Рад је провео годину дана и потом наставио цео радни век у приватној привреди. Основао је прво приватно предузеће у Србији, 1989. године, чим је то законом било дозвољено.

Током радног века, Ранко Жижић је постао угледан и успешан привредник, зачетник новог таласа предузетништва у Србији. Као задругар постао је директор Грађевинске занатске задруге "Феникс", једне од најмоћнијих занатских задруга са више од две хиљаде удружених самосталних привредника, а касније и председник Удружења самосталних привредника и њихових задруга у Београду. Био је председник Удружења мале привреде Привредне коморе Београда, члан председништва Градске Привредне Коморе (први пут у име приватне привреде изабран је њен представник у Председништво коморе Београда), и потпредседник групације приватних предузећа у Удружењу приватне привреде Привредне коморе Србије.

Добитник је бројних награда, укључујући: Годишња мајска награда за најбоље привредне резултате (највише признање Привредне коморе Београда), Златна повеља Сајма приватне привреде, Годишња награда Привредне коморе Србије за резултате на унапређењу привреде. Увршћен у ред десет најуспешнијих домаћих привредника у области производње и инжињеринга у грађевинарству.

Смисао Ранковог рада је било стварање, а смисао стварања је био бољитак и напредак друштва, не само свога и оних најближих. Био је изузетно несебичан, одан и поштен, и као такав је запамћен и данас међу пријатељима, који су му узвратили дубоким поштовањем и љубављу.

На свој посебан начин, са свега неколико речи, Ранко је утицао и на састављање ове веб странице. Као детету, говорио ми је о Жижићима следеће: ”Наша кућа је у средини, лево од нас је кућа Матије Бећковића, а десно кућа Вука Караџића”. Као дете нисам разумео оца, али сам порастао, сазнао истину и разумео поруку. Жижићи се јесу преселили из Веље Дубоко у Дробњак. Та реченица пак садржи већу и важнију мисао о протоку времена, пролазности појединца, а опстанку вредности које нас чине тиме што јесмо (ВЖ).

Истине о нама стају у народне мудрости. Oне настају као катарзичне епистеме поновљеног у којима несагледиво велики број појединаца доказују оно што чини језгровите реченице колективног сећања. Оне су као аксиоми. У њих се не сумња и нису подложне доради. Зато што се на њих надовезују нове, које доносе али не умањују вредност већ изречених. Таква је древна кинеска подука да "никада не треба говорити о човеку док не видите његов крај". Сви векови и век у векове векова доказали су једноставност која стаје у стрпљење иманентно стабилном протоку и збиру појединачних нестрпљења. Зато је најмање што се може рећи за обазриве људе баш мудрост која се надвија над уздржавањем пред савременицима. Наратив, дакле, почиње тек после. Мада, тада, прича се по правилу разастире у извесне мотивацијске оквире и ограничења који је функционализују: преко мудрости на појединачну биографију! И ту се сударамо са жељом да, и поред свега, сазнамо "све о нама", све о неком човеку чији смо крај видели па разговор изненада постаје могућ као најмањи простор за грешку. Дакле, о онима који нису отишли треба ћутати, о онима чији смо крај видели можемо да говоримо у досегу изабране теме. Можда ипак постоји простор за разумевање кинеске народне мудрости преко граница језичког значења и јасног тумачења поруке: треба говорити само о оним људима чији крај смо видели али који нису престали да постоје и трају у свему ономе о чему смо ћутали и што нисмо знали за њихова живота. Треба говорити о ономе што нисмо знали о њима и о ономе што нисмо видели док су били у нашој близини. Без накнадне памети.

Ранко Жижић, живот преко границе! Човек о којем се ћути и не зна ништа од свега што нам живот дарује као искуство или жељу о недостижној и невидљивој вештини живљења. Жижа, као деминутив искре која се из све своје маленкости незаустављиво претвара у буктињу раскошне људскости, у вечни пламен врлине на граници самопорицања, без толико пожељне жртве ради укључења у немилосрдни строј културе и гностике епохе која траје већ два миленијума; Ранко, као ведри уранак дану у којем треба урадити толико тога доброг и вредног и скончати га у спокоју по сваку цену доказане човечности и човекољубља. Можда и превише симболичког жаришта, неиздрживог прометејства у предсказаној језичкој ознаци, у имену само за једног човека: и искра и уранак, и Жижа и Ранко!

Ранка Жижића упознао сам, сада то могу рећи без ризика велике грешке, на почетку завршног чина века који је Хобсбаум назвао "добом екстрема", декаде у којој се догодио сажетак епохе у којој смрт није победила а живот претекао невидљиво и у недоступности људском домашају, не знајући да стојим пред човеком чија лична својства и карактер управо доносе јединичну потврду да је "све у нама", да је историја наративна фикција а да је живот непоновљива несагласност егзистенције. У његовој скромности, у естетици испуњених очекивања стајало је све што сада могу да реконструишем као довољну апаратуру разумевања "нашег случаја" а што ми се тада чинило само као претерана пристојност једног човека. Дани су пролазили. Гледао сам га у магацинима пуним робе, пред радницима ухваћеним у проневери, за столовима са светским магнатима, у судници, у кафани, на улици, на базену... И увек сам видео исто: оно што ме доводило до лудила, оно што нисам могао ни да досањам! Видео сам стрпљење, пажњу, слушање догађаја, осматрање периферног вида у којем се откривају све прикривене околности конкретних случајева, видео сам човека који ћути. Никад га нисам питао за мени недостижну методологију. Пратио сам га и давао све од себе у оном што се од мене очекивало. Нисам се мешао у оно што није било моје позвање. Када сам схватио да стичем стрпљење, да гледам њега као што он гледа свет и да не питам оно што ће ми време само донети као одговор, схватио сам да од тог човека учим лекције којих у књигама није било.

Време је пролазило.

Достојанствено тих и благ, одлучан и миран, тешко је изговарао речи које су увек свој смисао и заокружење налазиле или у визији или у концепту. Када се данас сећам наших разговора, док прелиставам књигу сећања и гледам развој догађаја стварности, без великог размишљања схватам да се све што је успело развијало у складу са његовим визијама и концептима а да је све што је пропало, пропало по сопственом моделу пропасти. Оно чега не могу да се сетим у његовом понашању а за чим веома ситничаво копам по прошлости је грешка у односу према људима, грешка у процени ситуације, грешка у избору правог пута и праве стране. Нема их, као што нема ни сећања да се неком пожалио или затражио помоћ, чак и у оним ситацијама у којима је било самоочевидно да се ствари не одвијају по плану или реалним очекивањима. Без обзира због чега је тако бивало.